Thursday, 7 January 2016

Poezija kao socijalni slučaj

2.42 pm

Sa krajem godine došlo je i razmišljanje o smislu. U tom razmišljanju više nego ikad, u situaciji sve većeg beznađa, našla se i gotovo zaboravljena socijalna poezija odnosno poezija socijalne tematike. Zbornik poezije do zuba u vremenu iz 2014. odnosno predgovor koji je tim povodom priredila Ivana Maksić kao i same pesme uvrštene u zbornik, postavljaju pitanja koja ostaju utišana, ušuškana u krugove 'prijatelja i poznanika', istomišljenika. Odgovor postaje eho koji se sve slabije čuje.

"Borba se dešava samo tamo gde je ishod neizvestan, a u poeziji on kao da je postao izvestan, te je to polje iz kojeg je u velikoj meri prognana po­buna i borba. Ima li odvratnije stvari od činjenice da se pesnici u Srbiji gotovo svi lično poznaju, te je određena antologija ili zbornik (pesnika i pesnikinja) ujedno neretko antologija i zbor­nik (nečijih) prijatelja i poznanika. Da, neko će reći, elita je uvek predstavljala nekolicinu (pa i „elita“ danas u Srbiji), ali govorimo istovremeno o polju upisivanja ili eliminisanja iz ne­ke (ipak, šire) poetske ili književne prizme/ preseka. Ta jednom ustanovljena „manjina“, potpuno je indiferentna na činjenicu da su njihovi čitaoci takođe mahom poznanici i prijatelji (istog kruga), a time se upravo vrši reprodukovanje i održavanje jed­nog te istog poretka i stanja stvari. Nestajanje „rizika“ (usko povezano i sa filozofijom tržišta) vrlo je opasna stvar u knji­ževnosti."

Upravo zbog toga, iz razmišljanja o kraju godine i mogućnosti novog, drugog početka a ne konačnog kraja i definitivnog sunovrata, osim novih tekstova i stihova socijalne (i druge) tematike proizašla je i potreba za podsećanjem na proleće 2014. kada je ovaj zbornik izašao iz štampe i kada su, možda, ti glasovi odzvonili malo jače, šireći volumen i izvan krugova u kojima je borba postala izvesna. Time je bar na trenutak ubrizgana doza neizvesnosti, kao nada da može biti drugačije ali bolje. Da li će eho konačno odzvoniti, označavajući početak kraja ili je borba kao takva ipak moguća u nekim realnim okvirima ostaje da se vidi. Bar do kraja ove, nove godine kada u jeku blještavila  sa vatrometom ponovo budemo sumirali ostvareno i mogućnosti, gde idemo, zašto idemo i ima li sve to nekog smisla ili je sav sjaj samo cover za blato i mulj onoga što sve više liči na Aušvic 21. veka.

3.07 pm

u Subotici
Vladimir Milojković